PRIČA O SREĆI

Nepoznati autor priredio: Marko Maśa Vujović Jednom davno, tri brata odlučiše da odu u lov na divlje veprove. Dok su prolazili kroz gustu bukovu šumu, naiđoše na duboku jamu u kojoj je śeđela Sreća. Bila je to prelijepa žena, koja je podśećala na dinarske vile koje su nastanjivale Duklju. Imala je tamnu kosu spletenu u dvije pletenice, zelene oči i blistavu kožu. Njena haljina je bila crveno modra kao sok divljeg šipka, sa pojasom ljubičaste materije sa šarama, a oko vrata je nosila zlatnu ogrlicu sa surim orlom, simbolom neustrašivosti i slobode. Kada je viđela braću, blagonaklono im se osmijehnu i upita: “Što vam treba?” Prvi brat se primače i reče: “Srećo, treba mi novac, da mogu da kupim sve što poželim.” Sreća mu tada pruži prsten sa velikim rubinom i kaza: “Uzmi ga, ali znaj da novac ne donosi sreću.” Brat uze prsten i otrča da ga proda. Zatim se drugi brat primače i reče: “Srećo, treba mi lijepa žena, da mogu da imam ljubav i đecu.” Sreća mu pokaza na jednu đevojku koja je prolazila pored jame i reče: “Uzmi je, ali znaj da ljubav ne dolazi sama od sebe.” Drugi brat otiđe za đevojkom i oženi je. Na kraju priđe i treći brat. Sreća ga upita što mu treba, na čem joj on odgovori: “Srećo, što tebi treba?” Sreća ga začuđeno pogleda i odgovori: “Treba mi neko ko će me izvući iz ove jame, jer sam tu zarobljena već dugo vremena.” Treći brat tada odluči da pomogne Sreći te joj pruži ruku i izvuče iz jame. Sreća se zahvali bratu i reče: “Ti si jedini koji me je pitao što mi treba, a ne što ja mogu tebi da dam. Zato ću te pratiti cijelog tvog života.”